Sedim na krevetu svoje bolničke sobe, sa kiseonikom u nosu, slušalicama u ušima i prosto se samoj sebi čudim kako me još uvek nisu zadavili ti silni kablovi i creva.. No, kažu da upravo ovde, u ova 4 zida nastaje magija.
Pa rekoh da iskoristim tu magiju i pokušam da vam predočim svoja 19 leta na što jednostavniji način, ako uspem :’)
Dakle, ko je Mina? Mina je mlada devojka kojoj je tek 19 godina. Tako mlada, mnogi će se složiti da treba mnogo da uči i da je život tek pred njom, ali ipak, Mina je prošla ozbiljnu životnu školu i još uvek prolazi.
Ne svojom voljom već voljom njene dijagnoze.
Cistična fibroza i ne pitavši Minu uselila se u njen organizam 2002. godine. Mina sa godinu i po dana nije umela da govori, pa nije ni imala šanse da se dijagnozi suprotstavi.
Kako je Mina rasla, tako joj je i mama sve više govorila o tom retkom, plućnom i neizlečivom, hroničnom i progresivnom oboljenju.
Za Minu su te reči bile tako dosadne jer je njihova jačina ostajala samo na rečima, Mina je i pored silne terapije, uspevala da bude kao svi “drugi”, uspevala je da ima prijatelje, bude voljena, i bude srećna.
Kako su godine prolazile, bolest je prestala da je sluša, a Mini je jedini cilj bio kako da uprkos tome ona OSTANE srećna.
Ja sam sad velika Mina i dalje borbenog duha, ali sada znam da ovo nije bajka i da ne zavisi samo od mene kakav će end biti.
Igram ruski rulet sa smrću, lečim jednu plućnu infekciju, dok me druga već puca po plućima. Unosim hrpu lekova, inhalacija, insulin, enzime, vitamine.. Dok sve ovo unesem u svoj organizam, eto je cistična da to već uzme. Taj kiseonik, ta mrvica koja mi fali svakodnevno da me pokrene, toliko mala, za zdrave ljude neshvatljiva, a za mene gorivo koje mi treba kako se ne bih ugasila.
Onda je došao taj trenutak kad sam shvatila da imam bolest kojoj izlečenja nema, koja me s godinama sve više lomi i nikako da slomi, ali slabi i iscrpljuje..
Ipak, s jedne strane Bog mi je oduzeo mnogo, dok sa druge dao još više.
Dao mi je mudrost, da, onu mudrost o kojoj vi čitate u knjigama, a koju ja živim, koju žive moji saborci.
Mi CF-ovci često čujemo prognoze naših lekara, stalno nam nešto mere u procentima, kao što su šanse za život, transplataciju pluća, cirozu jetre, dijabetes, osteoporozu, ma sve živo!
Medjutim, jel nas pita neko koliko procenata imamo SNAGE? Volje? Želje da živimo?
Jel znaju da nas je cistična fibroza naučila da budemo borci? Da nemilosrdno vapimo za novim danom, za onim što nam pripada? Iz ove podmukle boljke mi smo iznedrili HEROJE.
I da, sada sam jako loše, pluća mi funkcionišu svega 20%, cevi kiseonika se lepe za moj nos, ne žele da me ostave na miru. Bolovi su tu, strah je tu, strepnja je tu, nada je tu.
Za mene heroj nije silovit, nije ni najjači, a ni najbolji. Za mene sam heroj ja.
Tako zdrastveno slaba, a tako živa, energična i jaka!
Ne pitajte me kako mi ovo uspeva jer zaista ne znam!
Mozda zato što ovaj život volim više od svega, a kažu kad nešto voliš i želiš svim svojim srcem ono će biti tvoje i nikad te neće napustiti. Pa tako neće ni mene moj život.
Da nemam cističnu fibrozu verovatno ne bih bila kapacitet za filozofiranje, možda ne bih ni cenila svoj život, ali ja imam CF koja me svojim napadima često podseća na dragocenost ovog trenutka, ružnim stvarima me uči da uživam u lepim.
Gubicima me uči da živim za pobedu!
Svakodnevnim iscrpljivanjem i uništavanjem mi zalepila etiketu BORBE i IZDRŽLJIVOSTI
Ne može svako imati najbolje, a ni svako izdržati najgore.
Da bi od cistične fibroze stvorili čudo, morate stoički proći kroz vrata pakla i nastaviti dalje, a to ne može svako. 🤍
