UDRUŽENJE ZA POMOĆ I PODRŠKU OSOBAMA SA CISTIČNOM FIBROZOM SRBIJE

Ne treba gubiti nadu...


Moj suprug i ja smo započeli zajednički život ’89. godine. Bili smo jako mladi i srećni. Ja sam imala 18,5 godina, a suprug 23,5. Posle godinu dana dobili smo dete, našoj sreći nije bilo kraja. Međutim, sreća je kratko trajala, posle tri ipo meseca umrlo je dete sa dijagnozom cistične fibroze.

Za narednu trudnoću lekari su nam savetovali da uradimo prenatalni test. Posle dve godine zatrudnela sam i odradila test, kada su stigli rezultati rečeno nam je da je na putu zdrava beba. Bili smo najsrećniji na svetu! Dva meseca po rođenju bebe javljaju se prvi simptomi CF-a, što je odmah test pokazao. Slušajući savete i instrukcije lekara nastavljamo sa borbom. Dali smo sve od sebe da dete bude u dobrom opštem stanju, čak smo dobijali pohvale od tadašnjeg pulmologa kako nam je dete dobro. Smogli smo snage i rešili da imamo još jedno dete. Nadali smo se da će to dete biti zdravo. Ponovili smo sve analize, kao i u prethodnoj trudnoći. Saopšteno nam je da je na putu zdrava beba i da treba da nastavimo dalje. Cela naša porodica bila je presrećna što ćemo dobiti nagradu za naš trud i hrabrost.

Ta sreća je trajala do rođenja bebe, kada se ponovo javljaju isti simptomi. Bili smo očajni, razočarani, utučeni... taj osećaj ne može da se opiše rečima. Iako smo imali dva deteta sa teškim zdravstvenim problemima, muž i ja smo bili ponosni na njih i nismo hteli da odustanemo od njih, već smo nastavili lavovski da se borimo i obezbedimo im sve što im je bilo potrebno. U to vreme se sve kupovalo od lekova, vitamina, enzima. Cela naša zarada išla je na te stvari. Nikada nisam mogla da budem u random odnosu, jer sam morala da brinem o dva bolesna deteta. Posle sedme godine zdravlje našeg mlađeg deteta se naglo pogoršavalo. Podred maksimalne borbe, bitku smo izgubili u detetovoj desetoj godini života. Odgovornost, briga i nega starijeg deteta postaje još veća, jer je dovoljno odrasla da shvati ozbiljnost svoje bolesti.

Dete je ostalo samo, izgubilo je nekoga koja je najviše na svetu volela. Tada kreće detetov strah da i ono ne izgubi bitku.

I pored svih muka, obećali smo detetu da ćemo se i dalje boriti da ima zdrau sestru ili brata. Nikada nismo gubili nadu, ubrzo nam se svima želja ostvarila i rodila sam zdravu bebu.

Borba i dalje traje, nadamo se leku koji će omogućiti dug i bezbrižan život!

Da li su to bili nemili propusti ili naša sudbina, to u ovom trenutku nije važno.

Svim mladim roditeljima poručujem da treba da se strpljivo bore, jer svaki trud je nagrađen!